Јовљево трпљење

Постоји једна изрека који слушамо на крају Свете Литургије: Нека је благословено име Господње од сада и до века. Одакле она долази? Изговорио ју је праведни Јов. Јов је био човек веома  богат, побожан, пун врлина и никоме није учинио неправду. Клонио се сваког зла. Имао је седам синова и три ћерке. Међутим, низале су се несреће једна за другом. Разбојници су му три пута опљачкали имање, убили раднике, у ватри су изгореле преостале овце и на крају  – убијена су му деца, и то њих десеторо!

После свих ових несрећа и он се разболео, добио је лепру. И поред свега, није престао да прославља Бога ни пре ни после свега. Једног дана  је седео на ђубришту и црепом стругао ране (замислите овај призор: некадашњи богаташ Јов, који је живео мудро, мирним и породичним животом, сада седи на ђубришту, оставши без игде ичега, мучен неподношљивим сврабом од рана и труди се да црепом макар мало олакша своје болове.

Усред целе ове ситуације, друга трагична личност ове породице, његова жена – мајка која није могла да поднесе губитак деце, али је макар била здрава, окреће се и каже му: Да ли је ово кроз шта пролазиш живот? Шта чекаш? Прокуни Бога и убиј се… А Јов јој одговара: Све добро што нам је послао Бог прихватили смо са захвалношћу а зло не можемо да отрпимо? Заиста, због овог трпљења, Бог му је све вратио…и много више.

И запечатио је свој живот једном изреком коју слушамо све до данас и која ће одјекивати све док постоји црква и Света Литургија: нека је благословено име Господње од сада и до века. Тако дакле, сваки пут када чујемо ове рећи на крају Литургије, сетимо се Јова и његовог трпљења и замолимо Господа да нам подари макар делић Јовљевог трпљења и непоколебљиву веру у Бога. Само трпљење да имамо у данашњим тешким временима, ништа друго, то је довољно средство и можда једино средство: који претрпи до краја тај ће се спасти.