Најистинитије рођење Христово се збива у срцу човечијем

0

Драги читаоци,

Александар Пападиамандис је говорио: „Ако је Пасха најсјајнији хришћански празник, Божић је најдирљивији“. У Божићној служби опеваћемо у химнама и представићемо овај највећи догађај рођења и оваплоћења Бога Логоса, Који је ради нас постао сличан нама и боравио на земљи.

Догађај Христовог рођења постао је нарочити извор инспирације у свим областима духа и цивилизације. Пророци Старог Завета су пророковали о том догађају, Нови Завет је то описао са непревазиђеном једноставношћу, Свети Оци и богослови су на неупоредив начин проникли у његов садржај, химнографи и мелоди су исплели изузетне похвалне химне, прозни писци и песници су написали дивне приповетке, приче и песме, философи су били инспирисани Тајном, док га је народна побожност доживела и доживљава га у богослужењу, предању и обичајима. Све то скупа представља неописиву и драгоцену ризницу „од векова скривене тајне“, која је посед свечовечански, посед васељене, али и сваког човека и сваке душе понаособ. Кључ за проналажење ризнице је само настројење и човеково трагање.

Наравно, у наше време, дух света удаљује човека од суштине празника, празничне манифестације одвајају се од њиховог светотајинског извора, чиме се губи из вида црквени садржај и смисао Божића. Међутим, за оне који желе и воле да духовно доживе Божић или да очисте своје срце чистим и умивеним стиховима богослужбених  химни, долазак Божића увек представља једно сада и једно данас. Увек очекују и ишчекују да чују поруку анђела: „Гле, благовестим вам радост велику, која ће бити свим народима, да се данас родио Спаситељ, Који је Христос Господ, у граду Давидову“, и  у исто време химну  Богу: „Слава на висини Богу и на земљи мир, у људима добра воља“. Човек жели да „рашири“ своје срце, без оклевања и помисли сумње, да подражава пастире, да препознаје глас анђела, да буде послушан божанској поруци, да хита да се поклони великом Богу као сиромашном одојчету, као новорођеном детету, у једној сиромашној пећини. У најлепшој пећини старога света.

Потом, душа која осећа носталгију за Богом спремна је да дубље проникн у тајну и да осети глас Светог Златоустог који проповеда: „Данас се рађа Вечни и постаје оно што није. Иако је, дакле, био Бог, постаје човек, а не престаје да буде Бог. Није изгубио своја божанска својства да би постао човек, нити се поново променио и од човека постао Бог. Већ, док је био Бог Логос, без и најмање промене, примио је људско тело, а божанска природа је остала у Њему неизмењена“.

Међутим, најистинитије рођење Христово се дешава у срцу човечијем, како су то доживели, описали и предали нам наши трезвеноумни оци. „Слово Божје, Које се тада родило у телу у Витлејему, рађа се духом драговољно, из човекољубља, код оних који то желе. И постаје одојче и себе уобличава у њима кроз врлине. И појављује се онолико колико зна да то може да види онај ко Њега прима… Гледајући са мудрошћу силу тајне, Апостол Павле каже: „Исус Христос је исти јуче и данас и у векове векова“, јер познаје да је тајна увек нова и никада не застарева када се у уму доживљава (Свети Максим Исповедник).

„Данас“, каже у једној од својих катихеза Старац Емилијан Симонопетрит, „као да се ми рађамо. После смрти због пада, све нас данас поново рађа Христос. Он је почетак истинског човековог живота, почетак његове духовне ипостаси, његове вечности“.

Христос Својим рођењем на неки начин рађа и оличава Своје особине, Своје духовне плодове: смиреност, веру, радост, мир, наду, самоодрицање, жртву, несебичност, измирење, праведност, човекољубље, а изнад свега љубав, са свим благодатним даровима које наводи Апостол Павле. И све ове особине јесу оличене у Христовој Личности.

Међутим, оваплоћени Бог даје могућност и човеку да рађа ове врлине: веру, радост, наду, мир, измирење, несебичност, жртву, братољубље, издржљивост, праведност, а изнад свега љубав, која дуго трпи, не завиди, не чини што не приличи, не мисли на зло, радује се и учествује у радости другог човека, све подноси, има поверења, свему верује, све трпи. Љубав никада не престаје.

Христовим доласком на земљу, врлине, а углавном вера, нада, спасење, љубав, успокојење, вечност, стекле су своје име које није ниједно друго него Господ Исус Христос. Он Сам је нада, човеково биће.

„Не можемо“, како бележи у једном недавном чланку архимандрит Теодосије Манолис, истраживач еколог–теолог, „да говоримо о Божићу ако одсечемо из нашег живота суштински појам о оваплоћењу, а то је љубав. Једна љубав… која нема везе ни са чим материјалним, него са срцем. Нема ништа с новцем, већ са искуственом вером. Како је управо доживела и девојчица из приповетке „Поклон Христу“, која је, немајући шта друго да да рођеном Христу, донела испред пећине неке суве гранчице, које су биле најзначајнији дар што је Христос примио тога дана.“

На крају, најочигледнији израз доживљаја Христовог Рођења изражен је речито у катавасији девете песме Божићног Канона: „Тајну чудесну видим и преславну; небо као пећину; престол херувимски  – Дјеву; пећину као место где положен би несместиви, Христос Бог, Кога у химнама прославаљајући величамо“.

Човеково учествовање у овој тајни претпоставља његову ревност, његову љубав, његово предавање, његову истрајност у подвигу, напору и трпљењу у искушењима. Туговала је, каже, природа. Међутим, би рођен Христос. Тако с болом долази на свет човек. Без напора и бола не може да постоји душа жива.

Христос се непрестано рађа. Рађа се у мраку човекових душевних страсти, у ћутању његовог срца. Јер, не можемо знати са колико вапаја и кроз какву борбу, битку,  агонију,  пролази човеково срце да би се у њему родио Христос. Дању и ноћу. Нико не може да зна стремљење човекове душе, његову молитву „Господе Исусе Христе, дођи и усели се у нас“, не може да зна о оној пречудесној тајни што се савршава у човеку благодаћу Христа Који се рађа.

Нека се, драги читаоци, сваког дана Христос рађа у срцима људи.

Сви смо чули јединствену, радосну поруку о доласку Месије, завршетку плана Божјег Домостроја спасења кроз оваплоћење Спаситеља света. И сви смо примили позив да се поклонимо Богомладенцу. Сви смо позвани. Они који са топлином доживљавају тајну, постају изабраници Божји, „чеда усиновљења“.

И од дана историјског Христовог рођења све до данас,  многи изабраници Божји јесу управо светитељи. Светитељи су одувек били смирени поклоници Христови који су непрестано чистили, уз болну борбу, подвиг и молитву, пећину свог срца да би постали рођени од Христа и христоносци. Они сами, њихово стремљење, њихов живот и њихов пример, показују нам пут, начин на који треба да доживљавамо ово натприродно чудо, отварају нам врата Едема и откривају нам радости Раја „унутар пећине“.

Дакле, ако се у данима и годинама у којима живимо, у нашим срцима рађа Христос, молитвена жеља „На многа љета“ биће добра, зрела и вредна.

Желим вам радостан Божић и оптимистичну нову годину!

Архимандрит Јелисеј симонопетритски

Извор:http: www.pemptousia.gr

Leave A Reply

two × 5 =