На дан када наша Света Црква слави Св. Спиридона, Епископа тримитунског, на Светој Архијерејској Литургији у Манастиру Жичи којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је у монашки чин мале схиме искушеница ове Свете обитељи Мирјана, добивши монашко име Јована.
Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јевађеља, Eпископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио подсећањем на вишегодишњи живот и труд сестре Јоване у светој Жичи, да би данас примила постриг и залог великог ангелског образа. Архипастир Епархије жичке, г. г. Јустин је затим додао: „Велико је чудо Црква Божија, Црква Божија која је препознала да су Хришћани у животу често одлучивали да живот свој посвете потпуно Богу, живећи као анђели, угледајући се на пресвету Богородицу, на светога Јована Претечу и Крститеља Господњег и од Светога Пахомија, Светог Василија, Светог Саве Освећенога до дана данашњег нама, потоњим монасима, преносили духовно благо – како да се ми спасавамо надумним, натприродним начином живота. То је начин живота у коме се живи девствено, безбрачно. У овоме свету који сав у злу лежи, у свету који се све више претвара у материјално, у распусно, ми хоћемо други свет, ми чезнемо за Царством Небеским. Јер Господ Бог у данашњем Јеванђељу каже: „ко хоће живот свој да изгуби“, а живот значи живот у сластима, у својој вољи, у свом уму – он ће га добити. А онај ко задобије овај живот у овде у овоме свету – он ће га изгубити. Заиста је то тако. Овај свет има силу да пороби душу нашу. Ма како живели – или у свету или у монашким обитељима, ми смо дужни да живимо по заповестима Божијим. А монах је онај који се труди да испуни све заповести Божије. Да се одрекне воље своје. По томе се разликује од свих људи у свету. Темељ његовог живота јесте вера. Темељ живота сваког Хришћанина јесте вера, али монах своју веру поткрепљује безграничном љубављу према женику Христу и сав живот свој предаје Њему у руке. А Господ Бог када прими душу нашу, када се усели у нас, када и ми можемо са апостолом Павлом да кажемо „не живим више ја, него живи у мени Христос“, тада се он рађа још овде на земљи за Царство Небеско. За њега је овде на земљи Рај. Како чусмо данас у овоме чину монашења да је монах спреман и да гладује и да жеђује и да буде омаловажаван, гоњен; да буде предаван у руке незнабожаца да га они исмевају, да га они руже, да на себи испуни све ране Христове, и он то добровољно прима, радује се томе. Какав апсурд у овоме свету! Да се неко радује када га у име било чега руже, а нама је то радост и похвала и венац. Нека Господ Бог молитвама нашега Владике, Игуманије Мати Јелене, свих сестара и свих који су се данас окупили дарује снаге новој монахињи Јовани да све ово што је данас обећала пред Господом да то све испуни и да јој буде на спасење.“
Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремило сестринство манастира Жиче.
