Рашко црквено градитељство

Изградњом Жиче у рашкој архитектури се збивају следеће промене. У Жичи, у главном делу грађевине, измењен је источни завршетак, просторије ранијих вестибила затворене су споља, а целом ширином отворене према поткуполном простору. Најзад, уз припрату су саграђени бочни параклиси. У другој етапи Жича добија велики нартекс, са спратом и кулом на западној страни, у којој се такође образују одељења по спратовима. Лако се опажа колико је у новој схеми измењен традиционални простор. Одмах после Жиче простор по новој схеми остварује се у архитектонским решењима низа грађевина: у Богородици Хвостанској поуздано, а можда и у пећким Апостолима у целини, у Студеници и Милешеви у великим припратама и параклисима, у Придворици слично, са нешто измењеним положајем параклиса. Трајна новина, из ових промена, постала је пространа припрата са параклисима, док би куле, увек грађене заједно са спољном припратом, али у различитим решењима, требало да представљају програмски део катедралних цркава. Када се крене од хронологије грађења двеју етапа Жиче, лако се може успоставити скоро тачан редослед настајања поменутих цркава или оних њихових делова који су додани старијим целинама. Тиме се увелико олакшава утврђивање апсолутне хронологије целог овог низа споменика, подигнутих закључно са четвртом деценијом XIII века.

Српску архитектуру XIII века представљају велики манастири који су грађени према концепцијама византијских манастира. Најновија археолошка истраживања откривају грађевине тих целина, пројектоване тако да омогуће живот монашких заједница. Међу манастирским грађевинама које могу да се реконструишу у идеалном смислу, дела различите намене вредна су пажње. Међутим, главне манастирске цркве – католикони – најбоље очуване, највеће су и најрепрезентативније грaђевине по којима се прати главни ток архитектуре.
Програм простора и архитектонска замисао целине остали су две битне одреднице српске архитектуре у XIII веку. У Жичи (1207-1219) ктитора краља Стефана и његовог брата Саве, првог српског архиепископа, програм простора је заокружен у битним елементима. Једнобродна грађевина са куполом на средини, делови простора за хорове уз наос и одвојене припрате са бочним параклисима, припадали би за наредне споменике неизоставној целини. Додаци том програму бивали су плод нарочитих намена.
У Жичи спољна спратна припрата са кулом подигнута је по жељи првог архиепископа као седиште новоосноване српске архиепископије. Грађење тог дела цркве било је поверено скупини мајстора из западних крајева, са романског подручја, који су, по свој прилици, изградили после тога велику спољну припрату у Студеници, кулу звоник изнад улаза у манастир, затим Придворицу и Богородицу Хвостанску, обе у описаним рашким концепцијама. Тој скупини мајстора, или некој другој сличног образовања, ваља приписати и цркву у Милешеви, посвећену Вазнесењу. Код свих поменутих грађевина основа је рашки програм простора, а облици – равне малтерисане фасаде уз крупније или ситније појединости – говоре о романици као стилу. Велике спољне припрате као новина у простору, подразумевале су потребе развијених обреда. Проширена намена у Студеници била је разлог за изградњу велике спољне припрате краља Радослава, а у Милешеви, у другачијој замисли, вероватно по Савиној жељи. У тој припрати је он и сахрањен. Једно од седишта епископије, Богородица хвостанска у Метохији, такође је добила спољну припрату и две снажне куле.