„Из невоље призвах Господа и услиша ме нашироко“. (Псалам 117,5 стих)
Шта значи „невоља“? То је пре свега брига, муке које је трпео народ Израиљски и свака душа. Постоји ли човек који нема невоља? Страшна ствар! Невоља је свакодневна тајна сваке душе. Свака душа која је поред тебе сваки дан подноси неко страдање.
Невоља је пак и најпозитивнији елеменат у животу. Немогуће је наћи неку душу која нема невоље. У чему је разлика? У томе што ја имам своју невољу, своју тајну, а ти своју. Ја не знам шта ти трпиш. Ти не знаш шта ја трпим. Свако мисли да се само он мучи, или да само он има муке, а да су сви остали добро. Због тога толико људски говоримо: Зашто је Бог мене заборавио? Али, то је необогословљени покрет људске душе, која не жели да икада заволи и упозна Бога.
Шта је истина? Да је невоља оно што заквашује сваку душу и припрема је за тајни брак. Она нас отима од људске историје, од личног живота и чини нас саборним људима. Тајни узвик сваке душе почиње невољом. Човек који нема невоље постаје себичан, неспособан да заволи Бога.
„Из невоље призвах Господа и услиша ме нашироко“: у невољи својој сетих се Господа и призвах га и он сужење, стешњење мога срца учини „ширином“. Није ме само избавио из невоље, него ми је раширио срце. Уместо да каже „узео ми је невољу“, Псалмопојац каже „услиша ме нашироко“. Зашто? Зар ми није узео невољу? Наравно, будући да ми је дао широко срце, да прихватим невољу, да ме не боли. Научио ме је да се у невољи осећам лагодно, и да се у болу радујем. Научио ме је тајни среће. Научио ме је да најбоље стање да вапим (вичем) Богу јесте прихватање невоља мојих.
Преузето из књиге: Радујмо се Господу – тумачење псалама
Аутор: Архимандрит Емилијан
Превод са јелинског: Маја Рашовић, број страна: 375
Уредник издања и издавач: Манастир Жича, 2006.
