Христос и Миша
Ово је прича из једног сиротишта у Русији у коме се старају о малој деци, напуштеној и злостављаној.
У ово сиротиште, дакле, дошао је уочи Божића један наставник да би деци говорио о овом великом празнику. Већина њих је први пут чула за Христа и за Његово рођење. Један дечачић од шест година, Миша, слушао је са великом пажњом речи наставника. Деци су потом дали материјал да направе пећину, јасле и остало у вези са причом коју су управо чули.
Пратећи оно што су деца рукама правила, наставник је обратио пажњу на нешто што је на њега оставило посебан утисак – оно што је правио Миша.
Један је Христос, – рекао му је наставник. – Које је то друго дете у колевци?
Тада је мали Миша почео да говори причу о Рођењу Христовом коју је малочас чуо из уста наставника, додајући, међутим, и нешто своје. Када је дошао до тренутка када је Богородица сместила новорођенче у јасле, наставио је овим речима:
Тада се мали Христос окренуо, погледао ме и питао да ли имам где да останем. Рекао сам му да немам ни мајку, ни оца, нити где да живим. Тада ми је Христос рекао да останем с Њим. Размишљао сам да, за разлику од других, немам ниједан дар да му поклоним. Како ће ме задржати поред себе? Једини дар који сам могао да му пружим, био је да га загрејем. Зато сам га питао: „Ако те загрејем, да ли ће то бити добар поклон за тебе?“
Исус ми је одговорио: „Ако ме загрејеш, то ће бити најбољи од свих дарова које сам икада од икога добио.“
Тако сам ушао у малу колевку. Исус се тада окренуо, погледао ме и рекао да ћу моћи да останем с њим заувек.
Када је мали Миша завршио причу, очи су му биле пуне суза које су непрекидно текле низ његове образе. Нагнуо се преко стола, покрио лице руком и тужно плакао. Мало сироче је најзад пронашло некога ко га никада неће одбацити, ко га неће злостављати. Некога ко му је рекао да може остати с њим заувек.