Ова прича је једно потресно искуство блажене успомене оца Теоклита из манастира Дионисијата, како га је он поверио пре скоро 38 година светогорском монаху оцу Кирилу из Манастира Сведржитеља, а овај га са побожним страхом и носталгијом пре неколико дана пренео нама.
Нека, дакле, од Merry Christmas тобоже „срећних“ људи, наша помисао ове године путује до страшне Каруље, код босоногих подвижника и свега онога што нам је потресно исприповедао наш освећени и мудри отац Теоклит из Манастира Дионисијата.
***
Мени, тада младом монаху, године 1941, усред немачке окупације и страшне зиме која се те године обрушила, дошла је добра помисао да одем у посету страшној Каруљи, да подвижнички прославим Божић заједно са калуђерима орловских душа у том неутешном месту. Мој Старац, високопреподобни отац Гаврило, који је био и Игуман манастира Дионисијата, без оклевања ми је дао благослов. Дао ми је и нешто мало новца за пут моторним чамцем и мало подмајица да имам да се пресвучем, и са молитвама ме је послао на то умилитељно путешествије.
Дакле, учинио сам метанију пред својим Старцем, натоварио торбу и узео штап, имајући за одредиште умилитељну Каруљу, како бих узео учешћа на Божићном бденију.
Уочи Божића, од јутра је небо било сиво као олово, и почео је, попут иглица, да промиче водени снег.
У стеновиту Каруљу стигао сам касно увече, када се сунце ослобађало густих облака и било сасвим близу да се сакрије иза црног морског хоризонта. Тада су почели да се окупљају брзокрили подвижници из Каруље да сви заједно прославимо Божић. Неки су силазили са стена, неки са лествица које су висиле, док су се неки спуштали низ ланце… Био је то један дотад невиђен и потресан призор! Ти пустињаци су имали на својим мршавим раменима прљаве, али освећене, торбе од козје длаке, са расама хиљаду пута закрпљеним, док су се поздрављали један са другим дубоким поклонима и заузимали своје место у једној малој полуосветљеној црквици саборног храма.
Ударили су у један мали симандар за почетак бдења, док је надлежни Свештеник, носећи епитрахиљ плав као море, изговорио: „Благословен Бог наш“.
Хладноћа је штипала. Сви који су могли, били су чврсто увијени у своје скромне расе. Из уста појаца је излазила пара док су те љуте зиме појали божанске песме, али је окружен кадом тамјана лик Богородичице Која нас је са иконостаса гледала с љубављу као Мајка, загревала наше душе, тајноводећи нас у свештенодејствовање рођења Христовог, тако да смо осећали мир као код овчица у тору Витлејемском, тада када се родио Богочовек, да би се поново родио човек у Небеском Витлејему.
Међутим, за све време свеноћног умилног бденија, на мене је оставио велики утисак један калуђер, слабашан и сув као трска, дуге, потпуно беле браде, који је стајао у једној веома старој стасидији. Његово тело, премда изложено хладноћи, било је непомично као кип, док се његово од подвига изборано лице, препуно живота, као у зреле дуње, непрестано мењало, правећи чудновате гримасе, које су сведочиле да снажно доживљава све оне тренутке донете из другог света.
Могло се видети како се на њему смењују ишчекивање са меланхолијом, туга са радошћу, да поскакује као срндаћ и одмах се враћа у стасидију, потресен страхом Божјим… Његово лице се непрестано мењало, рекло би се да је пратио неки чудан призор, тако да је час плакао, час би се намрштио, час би се осмехивао, а час се крстио и правио метаније… И док је подвижник вршио своју словесну службу, поред њега појци су појали Пречистој Богородици: „Велича душа моја Часнију и славнију од горњих војинстава Дјеву Пречисту Богородицу. Тајну чудесну видим и преславну – Небо пећину…“
Малецна, стара кандила на иконостасу пружала су своје достојанствене, али побожне одсјаје, а један скроман полијелеј са свећама од чистог воска пријатно је осветљавао таму. Све једноставно, скромно, подвижнички…
Тако је спокојно текло бденије док се нисмо причестили Пречистим Тајнама и Свештеник рекао: „Молитвама Светих Отаца“, чиме се окончала ова небеска мистагогија.
Ружичасто праскозорје поново је бојило хоризонт посетом сунца које је оглашавало Исток Истокâ, Јутарњу Звезду, Новорођеног Богомладенца Исуса Христа.
После нафоре и освећења воде, понуђена је кафа и дивља смоква у сиромашном и скромном скитском саборном храму у Каруљи. Ја сам послуживао, али сам пажљиво гледао лица подвижника, дивећи им се као чудесним бићима, као земним арханђелима.
Тада је духовник скита упитао оног чудног подвижника да ли ће и сутра остати овде, а он му је одговорио:
„Наравно да желим да останем, мада сам више волео да се одморим у својој каливији, међутим немам шта да једем, па бих вам био узахвалан ако ми укажете своју љубав и примите ме да обедујем с вама“.
Следећег дана, пошто смо отпојали помен за ктиторе, ја сам већ био обавестио духовника о том чудном понашању убогог подвижника за време синоћног бденија. Он му тада рече љубазним, али у исто време и заповедничким тоном:
„Брате мој, молим те, шта си доживео јуче на свеноћном бденију тако да ти се лице сасвим променило?“
Међутим, подвижник је упорно одбијао да открије оно што је доживео као драгоцену ризницу.
„Заклињем те у име Господа да нам то испричаш.“
„Зар се, Старче, такве ствари причају?“
„Хајде покажи нам љубав! Можда ћемо и ми, твоја браћа, задобити од тога неку корист“.
„Ма, не могу!“
„Нећеш отићи одавде док нам не испричаш!“
На силно наговарање, и против своје воље, овај чудни подвижник би приморан љубављу духовника и калуђера који су остали тога дана у саборном храму, и поче, потресен, са сузама да исповеда:
„Шта да вам кажем? Ево!! Све о чему сте читали и појали ја сам гледао и учествовао у томе. Гледао сам божанско Одојче, нашег Христа, и овчице, те мале животиње које су биле тамо… Била је и једна крава која је стајала близу Христовог лица и грејала га својим дахом… Видео сам и капи које су падале од влаге од сталактита, пошто је то била пећина, а не нека људска грађевина… Поред сам видео и, нашу Богородицу, породиљу, која је у свој огртач умотала свога Сина и нагнула се на једну страну. Било јој је хладно јер је пећина била празна и није имала где да се наслони… С друге стране, једна пастирица је донела скувано млеко, које само што је помузла, да би у њему окупала божанско Одојче. Где да се нађе топла вода у том часу? Све је било кристално залеђено… И тако је било… У једном тренутку направио се отвор у пећини и ушли су анђели, који су силазили са неба, и зачуо се слаткопој…
А Јосиф је све време плакао и подизао поглед, пун страха Божјег и радости. Као Свештеник који стоји са страхом пред бескрвним свештенодејством, тако је и он дежурао те ноћи у том најпријатнијем свештеном храму и истовремено најсиромашнијој пећини витлејемској“.
Доле, у Каруљи, завијао је јак ветар, док су таласи на суровој граници мора и земље дивље ударали о оштре стене. Међутим, беле и пурпурне цикламе које су се љупко помаљале, пењући се по пукотинама провалијâ, биле су весници васкрсења у срцу зиме… „Христос на земљи: узносите се…“
Сва словесна и бесловесна творевина у Богородичином врту је сведочила кроз безбројна уста да се заиста Христос родио и да се мирни Лик божанске радости устоличио на земљи.
ХРИСТОС СЕ РОДИ, ЗАИСТА СЕ РОДИ
