На првом месту бих заблагодарио Господу што нам је благословио и омогућио да се ово велико сабрање деси у светињи Жичкој, где је почетак наше Цркве, наше духовности, а то значи и почетак врло значајног дела Цркве, монаштва.
Најпре бих, са своје стране, поздравио Његово Преосвештенство Епископа жичког г.Хризостома, што је нашао за сходно да овај велики сабор пуноће Цркве сазове овде, са темом врло важном не само за нашу Цркву, него за целу Православну цркву о женском, односно у начелу, о монаштву уопште.
Затим да поздравим све учеснике, организаторе, предаваче који ће осветлити историјску и благодатну делатност монаштва, као најактивнијег дела наше Цркве у остварењу Јеванђелске науке, у остварењу науке речи Божије.
Веома ми је драго што могу да поздравим представника Српске Академије наука и Председника Матице Српске, који чине једну целину у нашем животу. Ово је можда први пут да се на једном месту нађу највећи представници Цркве и науке наше, коју изображава Српска Академија наука.
Сматрам да је ово велики датум и велики дан, не само за нашу Цркву, него за целу Православну Цркву, јер ћемо ми овде говорити о монаштву, о његовој историји и његовој благодатној делатности у Цркви Христовој. Монаштво је одувек било највећа снага Цркве. Највећи умови хришћански су се нашли у монаштву и на најбољи начин објашњавали, тумачили богооткривену истину. Тумачили су је у надахнућу, тумачили су је они којима је истина у њиховим животима била најближа, јер су били облагодаћене личности и отуда је њихово тумачење и њихова реч била реч Духа Светога, која се преко њих откривала.
Добро је што на овом благодатном сабрању учествују представници свих наших Цркава. Ово ће бити прилика да се изнесе историја не само прошлости, него историја садашњег живота нашега Православног монаштва, које, као и Црква, пролази кроз велика искушења, кроз велике сциле и харибде овог времена. То за Цркву ништа није ново, јер је Црква у читавој својој историји пролазила кроз слична стања, али је Онај који ју је основао, рекао: „Ја победих свет“. Оснивајући Цркву своју рекао је: „Основаћу Цркву Своју и врата пакла неће је надвладати“. То су речи пророчке, које се испуњавају и које ће се испуњавати докле год свет постоји.
Као што Црква пролази кроз многа искушења, тако и наше монаштво пролази кроз многа и велика искушења. Пре свега, оно што је основни проблем у Хришћанству, у Хришћанској Цркви, јесте проблем породице. Породица наша је разбијена, а она је давала житеље односно кандидате за монаштво; разбијена је породица у погледу наталитета, све је мање народа, како код нас, тако и у другим народима. Има љубитеља и поштоваоца монаштва и монашког живота, али врло је мали број оних који се одушевљавају да прихвате такав начин живота. Посматрајући живот нашега времена, то заиста није ни мало лако. Поћи у Манастир, прихватити монашки живот, то је једна револуција у личности. Једна победа, која је равна највећим победама у историји – победа самога себе – а то је највећа победа увек била и данас је.
Но, монаштво као Богом установљена институција у Цркви, и ово ће стање надживети. Ако и монаштво не буде бројно, увек ће бити истинских поштовалаца и оних који чезну и траже заједницу са Богом; биће увек гладних и жедних Истине, Бога и хране Божије, а монаштво је ту да ту основну глад и основну потребу људске личности удовољи. Зато верујем да ће и наше доба изнедрити многе личности који ће наставити живот монаштва, живот монаха, како је било у историји и да ће га продужити у будућности.
Оно што бих хтео посебно да нагласим овом приликом, јесте личност Светог Саве. Свети Сава је и сам лично волео пустињожитељство и кад год је уграбио прилику повлачио се или у Карејску испосницу или овде у Србији у Студеничку испосницу или у друге испоснице. Али, Свети Сава је давао један печат нашем српском Православном монаштву, заповедајући да осим старања о својој души, сваки српски монах брине и о души народа свога отачаства. То је и сам Свети Сава потврдио у својим делима и, колико је бринуо о својој души и о свом спасењу, ништа мање, ако не и више, имао је бригу за свој народ. То је оно што карактерише наше монаштво и што се итекако благотворно одразило у историји нашега монаштва. Највећи душебрижници за душе и за отаџбину своју су били баш монаси из наших Манастира. Мислим да тај печат, тај моменат, треба да буде присутан у нашем времену. Добро је да монах брине о својој души, али је дело љубави Божије, и љубави свакога монаха, да брине и о браћи својој, по угледу на Господа Христа и по угледу на Апостола Павла, који је чак прихватио да буде одлучен од вере, од Истине, да би се његов род прихватио Јеванђеља, да би се спасао. Та истина мора бити присутна и у животу нашег савременог Православног српског монаштва.
Све вас поздрављам и изражавам велику захвалност Богу. Заиста је ово јединствени пример Православног окупљања. Требало би да ова пракса буде и пракса наше Цркве и других наших сестринских Цркава – да о заједничким проблемима заједно расправљамо, да их заједнички сагледавамо и да заједнички тражимо најбоља решења.
Нека би ово благодатно сабрање било на корист нашој Цркви Христовој. Да све резултате овога сабрања применимо у нашим Црквама, нашим срединама, да све буде на добро народа и у славу Божију. Да буде на помоћ мисији Цркве и проповедању Светог Јеванђеља, а све на Славу Божију и на радост и спасење свих наших Цркава.
Хвала.