Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, Високопреподобни архимандрити, Високопреподобне Игуманије, Преподобни оци, монаси и монахиње, часни оци, уважени господине градоначелниче града Краљева, уважени господине председниче Српске Академије Наука и Уметности, председниче Матице Српске и господине државни секретару Министарства дијаспоре и вера.
Имам пријатну дужност и благослов да вас у име организационог одбора овог Симпосиона који је посвећен монаштву уопште, а у ужем смислу женском монаштву, поздравим и пожелим добродошлицу. Овај црквни научно-духовни Симпосион јесте први Симпосион ове врсте у Србији и он се одржава у оквиру јубилеја осамстогодишњице од оснивања манастира Жиче.
Колико је битна, колико је важна тема монаштва за живот цркве и за друштво и за модерног човека уопште, показује и чињеница да су овде на овом Симпосиону присутне, кроз своје представнике, готово све помесне Православне Цркве, да међу предавачима поред уважених господе професора теологије, имамо и више Митрополита који ће такође бити предавачи, имамо више Епископа, имамо неколико Игумана са Свете Горе, имамо више десетина Игумана мушких манастира из отаџбине из Србије и из иностранства, имамо више од педесет Игуманија из иностранства и из Србије и имамо више стотина монаха и монахиња. Није ни чудо што постоји оволико интересовање јер постоји истинска потреба да разговарамо о монаштву, стога што, како је рекао један од савремених подвижника и духовника, живот у девствености изображава слику блаженства будућег века и носи у себи многа обележја добара која су нам надом припремљена у Царству Божијем. И управо зато је монаштво и украс цркве али и светлост и изнад свега утеха и модерном обездушеном и усамљеном човеку.
Као што је свима добро познато, почеци монаштва се налазе још у Старом Завету и то у личностима Светих Пророка Божијих који су се удаљавали у пуста места и проводили аскетски безбрачни живот, често у молитви. У личности Светог Јована Крститеља последњег у низу старозаветних Пророка, и надасве у личности Господа нашега Исус Христа, имамо прве аутентичне праве примере монашког живота. Мада монаштво постоји још од апостолских времена, тек током трећег столећа и почетком четвртог у Египту је овакав начин систематски организовао велики свети отац Антоније, у Палестини свети – Отац Теодосије Велики, у Кападокији брилијантни учитељ Цркве – свети Василије Велики, а нешто касније у Константинопољу – Свети Теодор Студит. У то време монашко устројство проширило се готово на читаву хришћанску васељену, на сваки део света у којем је била основана Црква, па тако и у нашу Свету Цркву Православну у Србији. Мада је и пре Светог Саве постојало монаштво у Србији, оно се тек систематски организује у време Светог Саве, управо са седиштем овде у Манастиру Жичи, тако да је у немањићком периоду у Србији било хиљаде монаха и монахиња по манастирима. Зато по мом скромном мишљењу управо овакав први Симпосион, који је посвећен монаштву, и није могао да се одржи негде другде, него баш овде у овој светињи, у Жичи, јер овде су и почеци Аутокефалије Православне Цркве у Србији, али и почеци општежитељног монашког живота уопште.
Манастир Жича, који обележава осамстогодишњицу свога постојања, а који је задужбина Светог Саве и Светог Симона, краља Стефана Првовенчаног, и који је некада био седиште Прве Српске Архиепископије, данас је наш највећи женски манастир који наставља традицију православне духовности, православног монаштва. Стога, позивам Вас, Ваша Светости да се, ако је благословено, са неколико речи обратите овом скупу.