Књига посетиоца манастира Жиче

„Света Жича – свети животворни и свеживотворни извор свих великих светиња Српских, као неразорива небеска лађа Христо-чежњиво носи сваку српску православну душу ка Свеистини, ка Свељубави, ка Сверадости = ка чудесном и чудотворном Сладчајшем Господу Христу, том једином Истинитом Богу, том Једином Истинитом Човеку, том Једином Истинитом Човекољупцу.“

На Св.Арсенија  Архиепископа Српског
1968. године

Св. Јустин Ћелијски

„Неколико тренутака проведених у манастиру Жичи вратило ме је у детињство, у завичајну цркву бранковинску, у дом мојих дедова по мајци – свештеника. Ма колико времена прошло, ма колико се знања стекло, душа човекова остаје иста.“

11.06.1977.године

Десанка Максимовић

„Ја сам награђен дугим животом и богатим духовним радостима. У манастир Жичу долазим да се духовно озарим од 1937. када сам долазио да слушам проповеди владике Николаја, да чујем његове поуке и савете које књиге да читам.
После Другог светског рата, пријатељствовао сам са игуманом Василијем, па сам у Жичу долазио са Небојшом М, а потом са професором Војиславом Ј. Ђурићем, који је био учитељ у области византијске културе и уметности.
Данас 13 септембра 2012, у Жичи сам са мојим пријатељем Слободаном Гавриловићем, поново, можда последњи пут озарен духом манстира Жиче.
Сестринству манастира Жиче желим молитвене радости и духовно спокојство.“

13.09.2012. године

Добрица Ћосић

„Ја сам награђен дугим животом и богатим духовним радостима. У манастир Жичу долазим да се духовно озарим од 1937. када сам долазио да слушам проповеди владике Николаја, да чујем његове поуке и савете које књиге да читам.
После Другог светског рата, пријатељствовао сам са игуманом Василијем, па сам у Жичу долазио са Небојшом М, а потом са професором Војиславом Ј. Ђурићем, који је био учитељ у области византијске културе и уметности.
Данас 13 септембра 2012, у Жичи сам са мојим пријатељем Слободаном Гавриловићем, поново, можда последњи пут озарен духом манстира Жиче.
Сестринству манастира Жиче желим молитвене радости и духовно спокојство.“

13.09.2012. године

Добрица Ћосић

„После тридесет и две године, дођосмо из Свете Српске Царске Лавре Хилендара у посету нашој милој Отаџбини, као делегати за прославу 750 годишњице самосталности наше Свете Православне-Светосавске Цркве. Св. Жича узвишеним стасом поносна као Царица огрнута…. баграницом, а материнским благим погледом са овог брежуљка милује сву Српску земљу на четири стране – рањаву нашу Отаџбину. И увек опомиње Србе на нашу славну прошлост.“

04.09.1969.

Проигуман Никанор

„У нашим манастирима је ризница прошлости, без прошлости се не може чувати будућност“

11.06.1977. године

Љубиша Ђидић

„У нашим манастирима је ризница прошлости, без прошлости се не може чувати будућност“

11.06.1977. године

Љубиша Ђидић

Кратак боравак у Жичи

Шумадија има благ и човечан пејзаж по којем се без опасности и замора може пешачити. Шумадија није загонетна. Али нема божје земље без тананих чари; па тако неки крајеви Србије имају чар сасвим особиту и ретку, дивне мирисе. Изузетак је сигурно да путник по мирису памти предео, а ми делове Шумадије баш тако носимо у сећању. Словенију памтимо горовиту; Црну Гору камениту; Босну шумовиту и валовиту рекама и слаповима; а Шумадију памтимо по мирисима. Пре неку годину, јуна месеца, путовали смо кроз мирис од липа који се километрима није прекидао, ситио топлоту сунца и струје ветра, а ноћу кадио уснула села и градиће. Другом приликом, пешачили смо кроз крај који доста бије јак ветар, и на којем се и види то страдање. Сељак један рече: „ Исецка гране на резанце, а траву замрси и стоје у ливади клупчета.“ Збиља, ретко смо ту видели да дрвеће тера рамене гране; присучу се некако уз стабло, или се стабло одене лишћем као маховином, од подножја до врха уједначено, само понегде дође јака од гранчица, а на врху зелен бич. Али ливаде су ту сам цвет, а цвет тај, трава та, мирише као махнита. Без хлада, сунцем печена, од борбе са ветром смршала и заиста уклупчана, мирисала је као покошено и устојало сено. Неко сабласно мирисање, алкохолно јако, од кога смо падали у грозничава узбуђења. Затварали смо прозоре на спаваћим собама, и онда крадом једни од других устајали и отварали их, и удисали сласт. Једне године бесмо у клисури у којој је владао нама сасвим непознат мирис трња и глоговља. Залисци по гранчицама глога лепљиви, и миришу на лимун; а клисура сва мирише тананим мирисом уцветане лозе. Ове године, у мају, Србија од Раље до Краљева, и до Жиче, и до Матаруга, огрезла у багрему. Не може жељезница да обиђе цветање; а пешаци ходе друмом и скоро им смешно: багрем с обе стране не личи на дрвеће, него на редове белих додола. У мирисању беше нешто пожарно: ничим се загасити не може. Монах један рече: „И пчеле се збуниле.“

Жича не лежи строго манастирски, повучена у страну и скривена. Она лежи некако централно, и капије јој воде у више праваца непосредно у световни живот, у борбу таштина, у неуко таворење простог човека. На домаку су Краљево и Матаруге, а близу су Трстеник, Врњци, манастир Љубостиња, и разна села. Све нам се чини да би око Жиче требало извести једну кружну алеју, и онда би њене капије, цркве и звонаре упирале симболично у покрајине и насеља која везују традицију. Тако је чудно круголик трг у Краљеву. Овај ванредно простран и дивног распона трг у малој варошици, не заборавља се. Кад се једном буде поравнио и поплочао, тај паланачки амфитеатар представљаће центрифугалне енергије које ће осећати сва околина.

На путу од Краљева ка Жичи искрсне, да се после више не изгуби, горња конструкција велике жичке цркве. У влажном пролетњем ваздуху залебди главна, румена купола, а с њом и око ње делови оне карактеристичне и богате кровне комбинације која одликује старе православне храмове на Балкану. У Фрушкој гори, на пример, сасвим се друкчије јавља путнику манастир. Промоли се из зеленила, или иза окуке, торањ. Доста је сугестивна и та појава; али торњеви тамошњег стила, и као цртеж и као рељеф, у скромном су односу према простору и висини. Та архитектура је далеко од луде смелости и нематеријалности танког минарета, који има нешто од катарке, нешто од геометријске црте, и главно му је и просецати буру и муњино сијање, и бити од њих пребијен и сажежен. А далеко је фрушкогорски торањ и од поменуте куполне комбинације балканских манастира који заправо тек у засвођењу чине храм, а тај храм издижу основни зидови у висину као на тањиру, некако као што су стари владари испружали задужбине све на длану. И Жичу треба у висину гледати. Тамо је расцват њене архитектуре; тамо хармонија терасастих поља између округлина; тамо фино сплетени рогљеви оштри и заобљени; тако снажне или танке карнисе које везују архитектонске појединости између себе, и са основним зидовима лађе, нартекса, апсиде.

Главни, масивни улаз у манастир стварно је део старе куле. Пред тим улазом дочекало нас је нешто пријатно и весело: многоструко ударање чекића у камен. Разабирали се ударци великих чекића у велике коцке; па пажљива, размакнута одбијања клесачких справа; па ситно прикуцкивање малих чекића по некој загонетној површини, као кад копита шарају по старинским авлијама калдрмисаним облим речним шљунком. Док смо пролазили кроз сведену капију под негдашњом кулом, одјек оног рада, ручног рада, не машинског, пребаци нас некуда у старину нашу, у времена мајстора и сараора, у времена кад су нам владари и архипастири градили манастире и утврђења рукама и душама. Кад униђосмо у унутрашњост манастира, збиља, пуно каменог материјала, људи чуче над послом, руке измахују. Оно ситно куцкање, то су предрадови за мозаичко поплочавање целог простора пред главним улазом у цркву. Жича се сва обнавља, сва расте. Она је сада много друкчија и за онога ко је само четири-пет година није видео. Нека буде споменуто да је наша последња посета Жичи била у лето оне године када ће погинути блажене успомене Краљ Александар, у онај час кад је у Жичу дошао био он, Краљ, да види део новоослобођене фреске. На лицу Краљеву није било осмеха; био је таман, брижан, нерасположен. Просто одевен као обично, личио је на уморног војника који још није демобилисан, који је пресит мука, знања и искуства, али који и даље тачно врши све своје дужности, и новог напада и смрти се не боји. Три месеца касније погинуо је. Убити човека измождена, тужна,  и на дужност послата, велики је грех. Грозну смрт човека плаћају убице дуго.

У оно време, и Краљ и ми прешли смо, пред манастиром, уваљен ружан терен, баровит и несигуран. Сада, прилази се улазу у Жичу преко издигнутог зиданог моста, који држи ниво улаза, и с њим заједно чини брану манастира. Главна црква, пре неколико година рушевина у нартексу, и гола изнутра, сад је покривена и затворена, и изнутра, бар око олтара, и украшена. Дрво иконостаса и певница је тамно и пријатно; кандила, велики свећњаци, и полијелеј у старом стилу венца, блистају. У обиму велике цркве израђена су још два параклиса, и богослужења и молитве на разним олтарима продужују се и дању и ноћу. Ноћ је за молитву. Тиха, тамна, сва од простора, она везује земљу за небо.“Куда ћете, ноћите још једну ноћ у манастиру, ноћу треба бити у манастиру“ – рече нам Владика Николај. Тргне вас из сна клепање, па једно звоно, па сва звона. Има у тој постепености али неумитности зова на молитву, нечег симболичног. Клепање само ломи сан и носи се с њим. Звона га разбијају и односе, разведравају потпуно свест разбуђенога. Дакле, од тешке дужности и подвига до свечаности и радости. И змеђу тога двога прекаљује се, савлађује се, ломи се монах. Сваке ноћи. Није лако бити монах, ни рђав монах.

С јужне стране велике цркве стоји обновљена црква Св. Саве, још један олтар и амвон за проповеди које ће неговати велику традицију нашег краљевића-монаха, велику традицију некадашње тесне везе између владара, манастира и народа. Отуда, за храм Св.Саве везана је непосредно, једним малим тремом, нова и огромна трпезарија за народ, за сиромашан и прост народ, који о стварима живота „мисли светитељски“ (Владика Николај) а не светски. Владика Николај воли да нахрани сиромашне. Изгледа да га много мучи представа о човеку који нема да се насити, и који се као дете радује залогају. Стално понавља да би фондови за споменике умрлима један део новца требали да одреда за трпезу сиромаха, бар једаред годишње. Тешко је бити гладан и жељан, и топло би поменуо покојника онај ко бар једног дана седне за трпезу без бриге, и не устане од ње гладан. Народна трпезарија у Жичи, дакако, биће и народно сабориште, претворљиво у духовне манифестације у вези са питањима и догађајима животним. Трпезарија та је таква да ће окупљеном народу служити као право почаствовање. То је импозантна дворана, са лепом дрвенаријом, са великом сликом „Тајне вечере“ у прочељу, а свуда наоколо са сликама које приказују живот Св. Саве, и моменте живота његовог родитеља Немање и његове браће. Занимљива очигледна настава како се светско и светачко може мешати, и како се и мешало у породици Немањиној од Србије до Св. Горе, и од Жиче до Хиландара.

Занимљиво је отићи у дно порте и видети да се оправља и врло скромна једна црквица. Још један олтар; и на иконостасу Богородица са неким особитим веселим осмехом. Крај те цркве вам привуче пажњу низбрдна поширока путања: она је стаклено чиста јер је сва у мозаику од крупног шљунка црног и белог. Мозаик су слагали прости мајстори, али он је технички врло сигуран, тврд и раван, и још је и пун слика, стилизованих грана, животиња, нарочито лепо израђених голубова у лету. Свршава се та путања масивним вратима која се отварају на ливаду и у миран хоризонт зеленила.

Западну страну манастира затварају делом нове делом поправљене зграде за становање. У непосредној комбинацији са чеоном фасадом главне, румене цркве, пружа се нов, румен, у стилу властелинских двораца изведен конак за госте. Шупљикава фасада од стубова и плитке лође има од помешаног стила византијско-талијанског, који је исцветао изнапора јаке Византје да ослабели римски запад веже са Оријентом. Али трем конака, сав у дрвету, са гранањем у гостинску трпезарију, у библиотеку која изненађује и лепим орманима и пуним орманима модерних књига, и у ванредно развијено степениште, тај трем је наш, српски, по сваком детаљу, и по благој домаћинској хармонији. Конак за госте и стару зграду са монашким ћелијама везује складна тераса која отвара широк поглед на околину. Пред вече ту је хладовина, не само угодна телу, него и корисна души. Западна умирућа светлост додирује ту пределе севера, језиво се гаси и хладни, и подсећа на оно заноћавање које треба испунити молитвама, јер су с те стране сенке смрти. Монашки конак је ониска, дуга, старинска, али оправљена зграда, у којој су на спрату ћелије. У приземљу је смештена штампарија. Ово није илузија и реч, него стварна скромна штампарија с намештајем, и у којој се ради. Жича има модерну библиотеку и штампарију. То треба запамтити, благосиљати, помагати и волети. Сви треба да чинимо што можемо да такав манастирски организам ојача, да се у манастиру Св. Саве имадне напоредо светиња верска и светиња просветна, да се сложе на послу молитва и књига. Мило је човеку замишљати сабор у манастиру за који се спремају црква и штампарија. Можда ће се наставити лоза монаха писара, цртача, сликара, летописаца, књиговезаца. Па и чистих књижевника, који би дали књижевности нашој нову грану чисто спиритуалне поезије и прозе.

Може и световни човек крочити с оне терасе у зграду монашку. Зато што је прва одаја просто једна народна старинска оџаклија. Сав намештај је ту нешто столица и клупа, и једно оздано отворено огњиште. И у мајске дане бикти ту изјутра велика ватра, да се огреју и пламеном овеселе они који су ноћ и у зору у цркви провели, или рано јутром у манастир стигли. Поседали смо ту с Владиком Николајем. Владика непрекино гледа у ватру и тако разговара. Ватра је увек тајанствена и уметнички лепа; а оџаклије су кроз векове биле збор, одмор, и луксуз нашег народа, и наших народних вођа и јунака. Стадоше нам промицати испред очијију Немањићи и Црнојевићи; па Владика Раде; па кнез Милош; па оџаклија у најтоплијој и најлепшој кући у Београду, у оном старом кнежевском конаку крај Саборне цркве; па Краљ Петар пред ватром у сељачкој кући при бекству из отаџбине… Требало би враћати, и држати у нас те јаке слободне ватре у којима гори мирисна шума са брстом, и које певају и разговарају с човеком. Као што би требало, где се може, вратити „живе куће“ наместо „мрвих кућа“, како се изрази Владика Николај у своме старинском конаку у Краљеву. Тај конак је стара „турска“ кућа, рекосмо ми, а поправи нас Владика: да није турска него наша, наш стил горњег боја, „горњих чардака“, великих одаја, многих прозора и слободног погледа безмало на четири стране света. Доиста, седели смо код Владике међ самим прозорима, незатрпани намештајем, задовољни елеганцијом сећија и многих столића са књигама. У таквој кући човек стварно седи у сунцу, међ дрвећем, у простору, и то Владика с правом зове живом кућом.

У Жичи се свугде осећа да је Владика Николај дуго живео у Охриду, са тамошњим простим светом који воли и зна зидати, клесати, и дрво резати. Многи радници у Жичи с југа су позвани, или сами дошли. На простом неком прозорчету тек видите ћерћиво и оквире уметнички комбиноване. А да не говоримо о карактеристичним, из фасаде избаченим ћошетима, који споља и изнутра додају кући нешто и уметничко и интимно. Охрид се види нарочито на жичком владичанском конаку, тамо далеко од гостинског конака, и близу старој црквици. Скроман је и мали тај конак, али је зналачки попет на дебели манастриски зид од старине. Тако насађен, са ћошима окренут у широко поље, тај конак је прави чардак, и чини врло привлачан кут у комплексу зграда за становање. Ту близу је и нова, симпатична једноспратна кућа која ће ускоро прорадити као сиротињски дом за старце, и као склониште за оне старе људе који желе крај живота провести уз манастир, у сиромашној једноставности, која је добар пут и кроз цео живот, а једини добар пут за излазак из живота. Преко пута, опет нешто ново: каменити павиљон под кубетом, где ће се о Богојављењу вршити водоосвећење. А крај тог павиљона велика наслага тесаних камених коцки. Градиће се ускоро нов звоник, висок преко двадесет метара, како би звона жичка звонила надалеко. Још нисмо готови са грађевинама. Близу главног улаза у манастир стоји споменик патријарху Варнави. Споменик, како народ разуме споменик: даривање живих за покој душе мртвих: или мост преко реке , или чесма, или клупа. Од белог мрамора је изведена лепа чесма и лепа клупа. И ми смо се после хладне јутарње кише огрејали на сунцу крај патријархове чесме. И тако огрејани кренули смо стазицом благог успона на брежуљчић, и зараван по њему. Пре ту је била само звонара. Ни та звонара сад више није само звонара. Под њом је изграђена ћелија за једног монаха. Којег? Онага који је желео да станује крај мало корака удаљене нове црквице, озидане над неколико костурница које су откривене случајно, приликом копања. Још један жички олтар, дакле! Црквица је нопбично складна. Са три стране је око ње трем у стилу охридских цркава, низак, у кратким стубићима, доста дубок, интимно склониште од сунца и невремена за људе и птице. На том олтару моли се онај монах испод звонаре за мртве. Сваке ноћи, тачно у поноћ, почиње служба, и затим молитва за оне што леже под црквом, и за све друге „повсјуду православија“. Овај чин је потресан. Мртве треба волети. Мртви су и даље са нама са оним што смо од њих наследили у крви и традицији; и са тугама због оног чиме смо их увредили и мучили. Велики један песник, мислилац при свакој речи своје лирике, Шарл Бодлер, има песму о покојној старој и измученој служавци, и ту има стих: „Много шта тешко боли покојне, сироте покојне.“*

Жича је велика кућа љубави. Тамо на брежуљку има се љубав за мртве. А ниже доле, у порти, преко стотину деце је дошло у манастир, ту коначи, ту вечера и руча, за њих је служена владичанска служба, сваком детету је подељена нафора. Владика сам их је учио неколико простих лепих стихова: да се између себе воле, и да знају за Бога и за Св. Саву. Жича, обновљена Жича, устаје полако са својим бићем из доба борби и рада Св. Саве; и устаје са многим својим новим тајнама. Она се пуни зидинама и зградама, али се око ње и над њом шири велико магнетско поље духа и рада, просветног и милосрдног рада. Ужижу се кандила, проповеда се истина и духовна храброст, долазе на стотине деца и одрасли. Ако хтеднемо сви, као што хоће народ, Жича може постати велика народна светиња и радионица.

Кратак је био наш боравак у Жичи. Али смо поседели на месту где нема страха од сиромаштва, од болести, од смрти. Кратко време, али ипак осетисмо да сваки човек може бити господар над земним животом, осетисмо бар нешто од духовног јунаштва монашког. И још, у ове тмурне дане претњи и опасности од осионости људских и глади земаљских, осетисмо и потврдисмо оно наше старо: да је патриотизам, баш наш патриотизам, недељив од вере и светиње. Љубав за оно што не може прећи у лично, у кукавичку бригу о материјалном поседу, у себичне и безумне тежње да смо увек здрави и увек далеко од смрти – та пожртвована љубав једна је према Богу и према Отаџбини.

Исидора Секулић