Архитектура

Архитектонска концепција цркве Христовог Вазнесења у Жичи представља производ јасне намене простора као духовног средишта српског народа. Жича је у тренутку градње савршен избор места, архитектонског простора и елемената, пратећег мобилијара, достојан царских задужбина и модерних токова градње византијског света.

Црква у Жичи долази у ред оних споменика српске прошлости који се одликују простотом архитектуре, јасношћу конструкције, складним груписањем појединих делова у једну органску целину. Док у познијих цркава живописни елеменат узима све већма маха, а доминира орнаментика на зидним платнима, дотле се овде конструкција истиче далеко изнад украса, а пластични елеменат преовлађује над живописним.

Коначно оформљена, црква Вазнесења у Жичи, сазидана је од следећих архитектонских елемената, сукцесивно подизаних и призиђиваних један уз други. Саграђен је првобитно само храм, заједно с припратом и двема бочним капелама које је фланкирају. Ово би једновремено био и основни облик који је црква првобитно добила. Но убрзо после свога подизања овај облик почео је да се мења дозиђивањем нових просторних елемената и разним другим преправкама.
Уз источни, олтарски травеј дозидане су две посебне капеле, проскомидије и ђаконикона. У југозападном и северозападном углу између припрате и капела које су је фланкирале саграђена су два ониска , са западне стране отворена, засведена вестибила испред улаза у бочне капеле. Западне фасаде ових вестибила сачињавале су, у тренутку када су ови подигнути, јединствену целину са западном фасадом саме цркве, односно њене припрате. Уз овако формирану западну фасаду дозидана је затим спољна припрата, заједно с кулом над њеним западним улазом.
Још у току самог средњег века на грађевини су извршене и неке друге мање архитектонске промене, које су код појединих досадашњих истраживача понекад уносиле и извесну забуну приликом доношења одређених закључака. Горњи делови спољне припрате и куле, измена појединих елемената на самој цркви, израда кровова и целокупна површинска обрада фасада плод су реконструкција извршених у периоду између 1925. и 1935, затим 1938. као и у мањој мери, за време и неколико година после рата.

Жички Спасов дом је једнобродна грађевина, као и старије рашке цркве, по угледу на које је добила главни део храма подељен на три травеја , од којих је источни у саставу олтарског простора, а над средњим је изграђена купола. Садашње крајње западно одељење било је одвојено зидом за припрату све до краја XIII века, када је зид уклоњен и припрата спојена са наосом у јединствени простор. На западној страни доцније је дозидана пространа спољна припрата са кулом.
Новине које Спасова црква доноси у рашком црквеном градитељству, огледају се у решењу олтарског простора, постојању бочних кракова трансепта који основи дају облик слободног крста, а на западном крају, уз сваки бок некадашње унутрашње припрате, изграђен је по један параклис.
Схему олтарског простора Спасове цркве чини особеном широк средишњи део и одвојена одељења за протезис и ђаконикон. Две бочне одаје дограђене су до 1221. године, а постале су неопходне за сложенију функцију Спасовог дома када је постала архиепископска катедрала.
Параклиси уз некадашњу унутрашњу припрату уобличени су као одвојене култне грађевине засведене куполама и са полукружним апсидама на источној страни. Била су то светилишта посебне намене уобичајена у време подизања Спасовог дома уз цариградске и друге грчке цркве, а постоје и уз неке светогорске католиконе. Жички параклиси посвећени су светитељима које су Немањићи нарочито поштовали: патрон северног је Сава Освећени – монашки узор Саве српског, а јужног Првомученик Стефан, заштитник династије.
Спољна припрата има у приземљу пространу дворану издељену стубовима на девет поља; засведена су крстастим сводовима. Пред бочним улазима постојала су правоугаона одељења; јужно је било, изгледа, трем, а северно је служило као степенишни простор. На спрату, степенице из исто тако простране дворане воде у параклис на спрату куле, што стоји пред прочељем спољне припрате. Спољна припрата Спасовог дома издваја се међу истоврсним одељењима својом пространошћу условљеном литургијским и дворско-црквеним церемонијама обављаним у њој.
Тако сложена програмска структура Спасовог дома добила је у спољњем обликовању одговарајућу архитектонску композицију са високо уздигнутим подужним телом покривеном двосливним кровом пресеченим куполом, која представља најдоминантнији део. Упечатљивост куполе појачавају масивно кубично постоље и висок тамбур, а њеном снажном дејству доприноси и фриз слепих аркада у подстрешју.