Историја Манастира Жиче

Значај који Жича, као симбол оснивања српске државе, аутономије српске цркве и националног идентитета има у историји српског народа, је немерљив. Стога и студије и заокупљеност наших истраживача овом српском светињом не јењава кроз векове. Иако судбина није увек била наклоњена овом светом месту, свест о његовој вредности никада није нестала у вртлозима српске историје. Препустимо зато свим тим прегаоцима српске културне и духовне баштине да говоре о светој Жичи и њеном месту и значају у историји српског народа.

Монастир Жича, храм Вознесенија Христова, сазидао га је првовјенчани краљ српски Стеван, син првога Немање од 1190. до 1124…. Одстоји од вароши Карановца и реке Ибра пол сата. Од Ибра до Жиче иде се кроз горошумну планину; равницом поред Жиче тече мала река Крушевица. Овај монастир лежи на прекрасном узвишеном месту, са северне стране на подножију планине Великог стола, одакле се сви предели виде с којима Окружије чачанско граничи…..На Жичи имају седмора врата: прва к западу у припрату велику, између куле и цркве; друга двоја к југу и северу…..с десна и лијева имају по двоја врата: по једна у велику цркву, а друга из обе мале цркве к западу ка кули. ….. и с десна и лева на своду изнутра стоји написано шта се је давало и прилагало монастиру Жичи, па и неки закони које је издао и написао ту Стефан Првовенчани, краљ Немањић. Приповеда се да се је у монастиру Жичи седам краљева српских на краљевство вјенчало. … Унаоколо, приповеда се да су били свуда дворови, а с лијева до куле краљев двор, од којих се зидине и сада познају свуда наоколо…

Расуте, и по местима, заклоњеним високим планинама, скривене, као легендарне очаране царске кћери, чекале су славне задужбине наших средњевековних жупана и краљева свога царевића да их нађе, да одгонетне њихову тајну, да с њих скине чини и чари и да их поврати у живот. И дошли су царевићи и ослободили их чини и чари – славне српске задужбине су данас, после петовековног ропства, у слободи као и негда.

Тачно време грађења Жиче није забележено у изворима, па је утврђено посредним путем на основу података које доносе Доментијан и Теодосије , биографи Светог Саве. Они бележе да је грађење Спасовог дома започео Стефан Немањић, још као велики жупан, у доба када је његов млађи брат био старешина Студенице. Чак је Сава, по речима Теодосијевим, надгледао зидање Спасовог дома. На основу тих података закључује се да је Жича подигнута у раздобљу од 1206. до Савиног одласка у Хиландар 1217. године. Одређивању времена завршетка радова на цркви доприносе и неки историјски догађаји. Познато је да је Стефан Немањић крунисан 1217. или 1218. године круном добијеном од папе Хонорија III, па се верује да је тај обред обављен у Жичи. Спасова црква није била грађевински окончана , судећи по тврдњи Теодосијевој да су још неки радови на жичком храму обављени после Савиног повратка из Никеје, где је он, на Цвети 1219. хиротонисан за архиепископа. Знамо, исто тако, да до 1220. када је у Жичи проглашена Архиепископија и када су хиротонисани нови епископи Српске самосталне цркве, Спасова црква још није била изнутра осликана, али су ти послови, као и потпуна обрада спољашњости храма, завршени до великог црквено-државног Сабора одржаног на Спасов дан 1221. године. На том сабору архиепископ Сава I одржао је своју чувену беседу са поукама о светој истинитој вери и о јеретицима и обзнанио српску редакцију Синодика православља. Празник је окончан свечаним обредом исповедања православља на други дан празника. На том српском сабору, према тврдњи Теодосијевој, крунисан је Стефан Немањић за самодржавног српског краља, а можда је тада обављен само чин постављања Радослава за краљевог намесника или заступника.

Из пописа жупа непосредно потчињених архиепископу, из обе жичке повеље, види се да се архиепископово непосредно јурисдикционо подручје, аналогно граду и околини код архиепископа, налазило у североисточном делу тадашње српске државне територије: између епархије Раса и државне границе према Угарској, и грубо узев, између Ибра и Велике Мораве. Био је то, у околностима створеним после потискивања и рушења Византије, гранични појас православља, у коме је династија морала имати својих земаља око ушћа Ибра да би могла манастиру даровати језгро властелинства, у којем је било и село – Жича, чије ће се име рано наметнути манастиру. Властелинство Архиепископије било је иначе раштркано, имало је делове у Зети, Горској жупи, Хвосну, где ће се један од метоха показати као веома значајан у каснијем развоју.
О централној функцији Жиче у српској аутокефалној архиепископији и краљевини налазе се у жичким повељама добро познате одредбе које не вреди поново коментарисати: ту су се имали постављати краљеви, архиепископи, епископи и игумани, што се вероватно односило на четири ставропигијална манастира и игумане с подручја архиепископове непосредне јурисдикције.