Мошти Светитеља

SACRAE RELIQUIAE СПАСОВЕ ЦРКВЕ У ЖИЧИ

Текст оснивачке повеље Спасовој цркви у Жичи, исписан на улазу у кулу, започиње навођењем дарова које краљ Стефан Првовенчани са сином Радославом прилаже храму. Уз оне уобичајене – иконе и књиге, драгоцене сасуде, завесе и покрове – ту су на првом месту побројане реликвије: “свете честице часног и животворећег крста Господњега и светих страсти Христових и од ризе и појаса Пресвете Богородице и од деснице светога пророка Претече Крститеља Јована, који положи на теме Господње крстећи га, и од главе Претечине и од моштију свих светих апостола, пророка, мученика и преподобних светитеља…“. Овакав дар, по броју и одбиру реликвија, јединствен је у традицији српског владарског задужбинарства. Ако се уз то има у виду да је приложен храму коме је додељена улога архиепископије и крунидбене цркве, јасно излази да је у питању програмски чин – један у низу подухвата Саве Немањића, остварених у годинама преломним за установљење српске државе и цркве.

Жичке реликвије, и то свака понаособ, биле су највеће драгоцености по мерилима епохе. С друге стране, како то новија истраживања показују, светиње овога ранга, сабране на једном месту, постајале су средства саопштавања ширег програма, вишеслојног по свом значењу. Тако је и у Жичи, њиховим промишљеним избором, а свакако презентацијом , изложена икономија спасења кроз главне догматске нагласке и најважније  “историјске“ етапе: инкарнацију и крштење, страдање и тријумф над смрћу. Мошти “свих светих апостола“ посведочиле би да је овај програм, подвлачењем идеје о апостолском прејемству, имао и наглашен еклисиолошки смисао који је био у пуној сагласности са катедралном функцијом Жиче.

Чини се да нису спорни разлози због којих су реликвије највишег ранга добиле место у новооснованој катедрали, српској Мајци цркава, чији је укупни програм садржавао нарочите слојеве – између осталог “сионску редакцију слика у поткуполном простору или поруке о апостолско-епископској сукцесији. Њихову могућу улогу требало би међутим сагледавати и с обзиром на чињеницу да је Жича била краљевска задужбина, у повељи изричито опредељена као крунидбени храм. Реликвије, уз царске односно краљевске инсигније, припадају владарском апарату – и то не као спорадичан додатак већ као битан, саставни део крунског трезора. Анализа инвентара европских владарских ризница показује да су оне по правилу садржавале највредније светиње, чији је одбир сасвим сличан ономе у Жичи.

Жички програм реликвија, заснован на сувереном познавању њиховог теолошког смисла као и репрезентативних могућности, Сава је заокружио када је у Дом Спасов пренео мошти свога брата, првовенчаног краља. Стефан Првовенчани није сахрањен у Жичи јер је било важно да у њу буде свечано донет као објавњен светитељ, након прописно спроведених elevatio и translatio моштију. Тело светога краља, положено у Мајци цркава и крунидбеном храму, било је, као и у другим земљама хришћанског света, потврда будућим владарима Богом дарованог суверенитета и залога легитимности. Најзад, кад су донете у Спасову цркву, мошти Стефана Првовенчаног постале су једна од жичких реликвија, и то национална, придружена најугледнијим општехришћанским. Био је то један од Савиних потеза Највећег могућег домета. Њиме су Срби постављени у координате свете историје и одређени као “савршен“, односно историјски народ.